Dan 03 – Deja Vu

Noć je relativno bila mirna osim što sam se u jednom trenutku probudio zbog nečijeg hrkanja. Zamislio sam kako se šator širi i skuplja kao u crtanima.
Kako sam se probudio poželeo dobro jutro svima i seo za sto da jedem. Pridružio mi se neki čovek pa smo započeli da pričamo. Ispostavilo se da je on krenuo na putovanje sa ženom i dve ćerke. Ništa to ne bi bilo čudno da nisam video šta su oni vozili – tandem sa 4 sedišta! Čovek je odma počeo da kuka kako misli da ćerke malo grbave što se tiče pedalanja ali da se na usponima trude.

Tandem sa 4 sedišta

Polako smo se popakovali i krenuli. Malo je dosadno bilo vraćati istim putem ali šta je tu je. Vremenom sam skontao kako puno francuza ima, šta više možda ih ima i malo previše na čega se moja ekipa francuza složila. Njihova zamisao puta je bila idu kroz sve te zemlje upoznaju divne ljude iz drugih država ali realnost je bila da su neprestano upoznavali još francuza što sam i primetio dok sam se vozio sa njima.
Stigli smo do Tulna i tamo smo odlučili da jedemo. Seli smo u neku tradicionalnu italijansku piceriju i jedno pola sata razmišljali šta da uzmemo. Konobar sa veštačkim osmehom se desetak puta vraćao misleći da ćemo naručiti a u stvari smo pitali šta je šta. Svaki put kad je odlazio mislio sam kako nas psuje u bradu. Uglavnom , na kraju sam se odlučio za kaprićozu kako bi mogao da uporedim sa domaćim picama. Moram reći da nisu ni malo slične! Ova pica je na sebi imala sve i svašta i moram reći da mi se domaća više svidela. Valjda sam tako navikao ali ni ova nije bila loša. Malo smo obšli grad i nastavili dalje.

Ne baš tako slična kaprićoza

I desilo se nešto jako čudno! Upoznali smo još francuza! Jako uzbudljivo! Ne baš… Pogotovo jer su ovi bili , po naški rečeno, šabani. A kad smo ih opet sreli u Beču zaključili smo da su gejevi.
Stigli smo dosta brzo u Beč ali smo se baš mučili u vožnji kroz Beč. Kamp u koji smo mi išli je bio na drugoj strani grada a taj deo grada su kao Adice Novoga Sada. Imao sam utisak da je vožnja kroz Beč duže trajala nego vožnja do Beča.
Ali uglavnom stigli smo u neke večernje sate i tamo nas je dočekao prijatelj fracuza, Stiven, koji je došao samo za vikend da provede sa nama. Kad smo namestili šatore ubrzo je došao neki rastafarijanac koji je divnim čudom … pogađajte… francuz! Neki su ga zgotivili , neki nisu a ja ga ništa nisam razumeo jer ne zna engleski. Otišli smo do pumpe da kupimo piva i hrane i pogodite šta…momci iz Srbije su tamo radili. Kad smo stigli na kasu gledam ja prezime, neko čudno tek će on meni -You could not pronounce it. -Ok (sa začuđujućim pogledom)… Where are you from -Serbia. -Pa tako reci jebem mu mater. Lepo se ja ispričah sa njim jer mi je nedostajalo malo maternjeg jezika a i bilo je zanimljivo slušati taj bečki srpski. Uglavnom zaključio sam da se lepo tamo zarađuje. Stigli smo u kamp spremili špagete, pili pivo, zajebavali se i zaspali.
Uskoro nastavak „Svi u Beču su Srbi“ a i francuzi.