Katedrala u centru

Posle ćaskanja ušli smo u tu katedralu… Ja nemam pojma šta je ta „katedrala“ , građevina, crkva ili šta god ali ono što znam da sam ostao zatečen količinom detalja. Prosto sam seo gledao i nisam se mogao nagledati.

Katedrala u centru i njeni detalji

Kad sam se nagledao detalja, odnosno kad su me izvukli napolje polako smo krenuli. Da sam znao šta me čeka na putu tamo lako bi ja izašao odatle. I tako… šetamo, sasvim normalan dan u Beču ili možda nije! Riđokosa devojka se šeta gola ko od majke rođena po sre centra uz pratnju nekih kamera! Ja šta ću odma uvatim fotoaparat da škljocnem nekoliko komada i u tom trenutku ona skonta da je fotkam i nasmejala se. Ja uzvratih osmehom, ali ne mormalnim osmehom nego kezom malog deteta i majmunčeta u isto vreme. Ništa vam ne može popraviti dan kao nešto lepo i neočekivano kao to. Nisam uspeo da pronađem zašto je šetkala gola ali mislim da ni ne treba razlog i da sve devojke treba da šetaju gole – slobodno počnite sa prozivanjem.

Malo slobodnija devojka u šetnji

Polako smo krenuli kući , prijatelji Francuzi parlaju na francuskom a ja blenem kroz prozor tramvaja dok mi nešto nije zapalo za uvo. Cigani muž i žena počeli odjednom na parlaju na srpskom. I ja šta ću slušam kako pričaju. Odjednom će žena: “pa idi čuvaj babe“ a on odgovara: “ma di ću ih čuvam ima da ih bijem“ reče on kroz šalu a ja se odma ubacih i rekoh „nemoj babe da biješ leba ti“. Oni se nasmejali i nisu više ni jednu reč na srpskom progovorili. Izgleda je bio ozbiljan o batinjanju baba.

Trg u centru Beča

Vratili smo se u kamp kupili piva i posle toga još piva upoznali još radnih Srba i Francuza koji putuju – te dve stvari su postale standardne za ovo putovanje. Ono što sam primetio da Francuzi nemaju običaj čašćavanja, kad sam im nudio pivo jedva su ga uzeli.

Po čemu ću pamtiti Beč? Po lepoti (određenih stanovnika), detaljima (opet određenih stanovnika) i po slobodi (određenih stanovnika jelte).

Tandem sa 4 sedišta

Polako smo se popakovali i krenuli. Malo je dosadno bilo vraćati istim putem ali šta je tu je. Vremenom sam skontao kako puno francuza ima, šta više možda ih ima i malo previše na čega se moja ekipa francuza složila. Njihova zamisao puta je bila idu kroz sve te zemlje upoznaju divne ljude iz drugih država ali realnost je bila da su neprestano upoznavali još francuza što sam i primetio dok sam se vozio sa njima.
Stigli smo do Tulna i tamo smo odlučili da jedemo. Seli smo u neku tradicionalnu italijansku piceriju i jedno pola sata razmišljali šta da uzmemo. Konobar sa veštačkim osmehom se desetak puta vraćao misleći da ćemo naručiti a u stvari smo pitali šta je šta. Svaki put kad je odlazio mislio sam kako nas psuje u bradu. Uglavnom , na kraju sam se odlučio za kaprićozu kako bi mogao da uporedim sa domaćim picama. Moram reći da nisu ni malo slične! Ova pica je na sebi imala sve i svašta i moram reći da mi se domaća više svidela. Valjda sam tako navikao ali ni ova nije bila loša. Malo smo obšli grad i nastavili dalje.

Ne baš tako slična kaprićoza

I desilo se nešto jako čudno! Upoznali smo još francuza! Jako uzbudljivo! Ne baš… Pogotovo jer su ovi bili , po naški rečeno, šabani. A kad smo ih opet sreli u Beču zaključili smo da su gejevi.
Stigli smo dosta brzo u Beč ali smo se baš mučili u vožnji kroz Beč. Kamp u koji smo mi išli je bio na drugoj strani grada a taj deo grada su kao Adice Novoga Sada. Imao sam utisak da je vožnja kroz Beč duže trajala nego vožnja do Beča.
Ali uglavnom stigli smo u neke večernje sate i tamo nas je dočekao prijatelj fracuza, Stiven, koji je došao samo za vikend da provede sa nama. Kad smo namestili šatore ubrzo je došao neki rastafarijanac koji je divnim čudom … pogađajte… francuz! Neki su ga zgotivili , neki nisu a ja ga ništa nisam razumeo jer ne zna engleski. Otišli smo do pumpe da kupimo piva i hrane i pogodite šta…momci iz Srbije su tamo radili. Kad smo stigli na kasu gledam ja prezime, neko čudno tek će on meni -You could not pronounce it. -Ok (sa začuđujućim pogledom)… Where are you from -Serbia. -Pa tako reci jebem mu mater. Lepo se ja ispričah sa njim jer mi je nedostajalo malo maternjeg jezika a i bilo je zanimljivo slušati taj bečki srpski. Uglavnom zaključio sam da se lepo tamo zarađuje. Stigli smo u kamp spremili špagete, pili pivo, zajebavali se i zaspali.
Uskoro nastavak „Svi u Beču su Srbi“ a i francuzi.

Patke i labudovi - ima ih citavim tokom u Austriji.

Posle nekoliko sati vožnje odlučio sam da stanem i jedem na lepom mestu uz par labudova i pataka. Izvadio sam pasulj, kamp butan bocu, šerpicu, uzeo vode iz Dunava, stavio konzervu pasulja da se ugreje i uživao u reci. Pasulj se zagrejao i počeo sam da ga jedem razmišljajući kako sam mogao ovo da propuštam sve ove godine a onda sam pogledao desno a tamo je neki golišavi matorac popravljao neki splav. Trudeći se da zaboravim to, pojeo sam pasulj što pre, spakovo stvari i brže bolje pošao dalje.

Pogled gde sam prvi put jeo

Vozeći uz dunav nailazio sam na stvarno lepe predele. Pre Tulna, ako se ne varam, bila je jedna ogromna brana ali nisam imao te sreće da vidim brod kako prolazi tuda. Na izlazu iz Tulna nalazi se logo za „Tuln Garden“ koji jako podseća na Google Plus.

Isti Google Plus

Takođe sam malo zalutao sa staze i ušao u neki gradić, ne sećam se imena ali je stvarno bio predivan a da bih izašao morao sam jednim starijim parom da se sporazumem nogama i rukama i uspelo je, tako su dobro mahali da sam se lako snašao. Posle duže vožnje, bočica sa vodom se ispraznila a ja nisam imao želje da pijem svoju mokraću kao Ber Grils. Nadao sam se da ću uskoro naići na neku česmu i srećom i jesam i tamo je bila jedna sasvim lepa crna i znojava devojka. Ona je ubrzo nastavila vožnju a i ja nisam baš hteo da se zadržavam na česmi i krenuo za njom… Sad verovatno očekujete neku divnu romantičnu priču ali je neće biti. Ona je posle 10ak minuta skrenula na drugu stazu a ja sam zaboravio naočare za sunce na česmi po koje sam se vratio ali sam ovog puta sam samo naišao na neke babe. Više deluje kao neka loša komedija nego romantika. Zanimljivo je to što sam ja taj dan očekivao da ću stići do Linza , oko 200km, ali kada sam pogledao mapu stvarnost je bila drugačija – Ja nisam ni prešao trećinu puta a bilo je već nekih 3 sata. Razlog tome je dosta stvari koje sam nosio iako sam mislio da mi one neće praviti baš toliki problem. Posle tog hladnog tuša nastavio sam vožnju, gladan i po malo demotivisan. Stao sam da jedem u nekom restoranu odmah pored Dunava. Izuzetno prijatna i strpljiva konobarica me pitala šta želim da naručim a ja sam je pitao da mi prevede a onda sam je ubrzo pitao da mi preporuči nešto. Takođe je pitala jel želim nešto popiti, iako sam sebi rekao da ne trošim puno para nisam mogao da propustim čar a da ne popijem pivo uz izuzetno lep dan na Dunavu. Kulirajući uz pivo gledajući bicikliste kako prolaze jedan biciklista mi je upao u oko tj. ne on, nego pas kojeg je vozio u prikolici a onda sam vremenom primetio da je to sasvim normalno. Zaboravio sam da napomenem da je restoran urađen u nekom starom stilu, mnogo stvari od drveta. WC je bio zanimljiv jer je imao neke tegove koja zatvaraju vrata, hteo sam to da slikam ali ne bih lepo prošao kad bi fotografisao po wc-u. Hrana je stigla, izuzetno ukusna i ja sam nastavio put.

Eh što nije ovako svaki dan.

Poslednja etapa pred ulazak mi je ostala u sećanju zbog zamka koji se nalazio visoko na vrhu brda. Krivo mi bilo što nisam mogao da vidim kakav je vidik. Zamak je izgledao baš onako kako sam ga zamišljao u bajkama koje sam čitao kao mali (dobro i dalje ih čitam samo pssst!).

Zamak iz bajke na putu za Meln

U ovom delu staza malo skreće sa Dunava i ide u malo brdske delove. Odmah na kraju Melna se nalazi organizovan kamp gde sam ja odlučio da prespavam. Platio sam kamp i gledao gde mogu da stavim šator jer nisam bio siguran da li mogu da ga stavim gde želim. U tom trenutku žena zvana „prst sudbine“ je izašla da obiđe kamp a ja sam je pitao jel mogu da stavim gde hoću šator a ona je rekla da mogu i pokazala prema nekoj grupici da ga tu stavim i oduta ime prst sudbine.

Preko put Melna

Parkirao sam bajs, to društvo me gledalo a ja šta ću javim se… onako nesigurno. Krenuo sam da se raspakujem i bila mi je potrebna pomoć oko šatora i oni su bili više nego voljni i pomogli a potom me pozvali da se pridružim na pivo koje sam ja naravno prihvatio odmah posle tuširanja. Kupio sam tri piva pridružio se njima i tu prestaje „Potraga za milkom“. Etjen, Luiz, Ameli i Filipin su ekipica iz Francuske i oni su odlučili da se spuste niz dunav iz Pasoa u Nemačkoj pa sve do Budimpešte. Odmah sam se zgotivio sa njima , zajednička interesovanja za mnoge stvari!

Francuska konekcija - ekipa sa kojom sam nastavio put

Na kraju sam krenuo sa njima niz Dunav, nazad u Beč pa posle sve do Budimpešte uz sjajne dogodovštine – to se ispostavilo kao sjajan korak iako mi je po malo bilo žao što neću videti Alpe. Legao sam da spavam ne znajući kakvi su sve ljudi spavali u šatoru do mene. Uskoro „Dan 03“.

Pogled sa 17og sprata na izlaz iz Beča

U potpunosti spreman, polako bih mogao da krenem. Oko 10 sati je i imam vremena do 16h dok se ne nađem sa devojkom sa „couch surfinga“ sa kojom sam se dogovorio da kod nje prespavam. Pitao sam neku devojku kako da stignem do te stanice gde treba da se nađem sa mojim „kontaktom“ i ona je samo znala da mi objasni kako da stignem tramvajem. Od 10 osoba jedna je uspela da mi objasni i sve što sam trebao jeste da pratim jedan glavni put koji ide uz tramvaj jednostavno ali pošto nisam baš bio siguran da idem u pravom smeru na kraju sam opet pitao i uskočio u tramvaj. Stigavši na tu stanicu imao 6 sati vremena da radim nešto. Malo sam kulirao malo sam se provozo. Dok sam prolazio pored nekih vozača buseva ili ti ‘majstora’ učinilo mi se da pričaju srpski. Vratio sam se i ponovo prošao pored njih i bio siguran da je srpski u pitanju. Pitao sam ih gde je centar oni su mi objasnili… Ja srećan što sam naleteo na naše ljude a njima sasvim normalno što su naleteli na Srbina u Beču. Vozajući se po gradu skontao sam i zašto im je to normalno – po mnoštvo lokala bili su natpisi tipa „Svake srede Miloš Stojković Miki i Bela Lađa Bend“ i „potrebna konobarica na rad u lokal“. Prođe tako neko vreme i ja se vratih na stanicu da čekam „couch surfing“ drugaricu. Kad je stigla malo smo se ispričali i polako krenuli do nje. Pošto je ovaj deo manje zanimljiv ispričaću ga ukratko… Stigli smo do nje, popili pivo seli na bajseve da obiđemo grad, obišli grad stigli kući, legli spavati. Jedini zanimljiv deo jeste festival hrane, najeo sam se neke začinjene indijske hrane, kučiće, mačiće nisam ni ja siguran šta je bilo ali je bilo dobro.

Festival hrane - stomak je mogao da podnese ali novčanik i ne baš

Sad se vi pitate „pa šta oćeš više?“ Pa ja sam imao u vidu da malo obiđemo sve to i iskuliramo negde sa nekom Bečkom ekipom i popijemo pivo, ali dobro. „Svi u Beču su Srbi“ se nastavlja za 2 dana. U sledećem tekstu vas vodim do Melka , mesta gde je moj put zaokrenuo za 180 stepeni.

Prvi ručak na putovanju

Kad sam odgledao sve epizode gore pomenute emisije počeo sam da razmišljam gde bih ja mogao da putujem? Prva ideja je bila Španija! Zašto Španija? Jer je tamo trenutno moj brat od ujaka. Vratio bi se ja avionom ali sve je to bilo isuviše skupo. Prva godina razmišljanja je brzo prošla, stigla je zima a i sa njom 2011 godina i ja sam bio rešen da baš ove godine odem u neku avanturu. Odluka je pala – Alpi u Austriji biciklom!
Najteži deo je bilo obavestiti mamu o tome a ja sam taj zadatak olako svatio. Kada su stigle bisage i kada sam joj rekao šta planiram žena samo u nesvest što nije pala i morao sam da joj obećam da neću nigde putovati biciklom – naravno lagao sam. Vađenje papira, pasoša i svih potrebnih stvari bio mnogo težak posao jer sam sve morao raditi tajno. Dok sam čekao u 6 ujutru u redu za pasoš, tu je nastala svađa a mene je mama zvala da vidi gde sam?! Nisam se javio samo sam joj kasnije poslao poruku „kod drugara sam„. Kasnije je otišla na selo i moje pripreme su tekle lakše. Kada sam skupio sve šta mi je trebalo morao sam opet da je obavestim gde idem i ovog puta sam se pripremio dobro spremljenim lažima… Rekao sam joj da idem u Beč i da tamo imam ekipu sa kojom ću se voziti i da ništa ne brine. Na kraju je i tako i bilo, našao sam ekipu. Na kraju mi je lepo pomogla oko svega jer je prihvatila činjenicu da ja neću odustati od toga.

Dan 00 – Početak potrage za Milkom

Ne, nisam tražio Milku Canić. Potraga za Milkom je put na Austrijske Alpe biciklom i uživanje u njima i pivu. Igrom slučaja od ‘Potrage za Milkom ‘ stigao sam do ‘Sziget traje a para nemam’. Pitate se kako? Tu počinje zanimljiv deo… Čitav dan je protekao sasvim mirno bez ikakavih problema, pakovanje je išlo sasvim brzo i odlično. Naravno to mi je samo govorilo da će nesto da krene naopako i naravno krenulo je. Pola sata pre polaska voza seli smo u auto krenuli i auto je bio sasvim odlučan u svojoj nameri da ne ide dalje. Pokušaji ubeđivanja auta da ode samo 300m do stanice nisu uspeli. Izvadili smo stvari i na frku trčali do stanice a kad smo stigli 3 minute pre voza do stanice ljubazna teta sa automatizovanim glasom, iako nije mašina, rekla je da će voz kasniti. Eto nekad je i to dobro. Ukrcah se u voz za Beč i pomislio sam ‘sad nema nazad’. Pronašao sam svoj kupe koji sam delio sa 2 matorca i jednom babom koja je samo spavala (imao sam sreće) dok je njen muž cepao „Merak“-a. Malo se raspričao sa njim ali sam se ubrzo sprijateljio sa nekim mladim orkestrom iz Beograda koji su išli u Nemačku da sviraju na mesec dana a platili su neke sitne pare – boli ih uvo. U međuvremenu matorac koji je cepao „Merak“ i vraćao se u Nemačku sa ženom morao je da napusti voz jer nije imao pasoš nego samo neki Nemački papir. Napustio je voz ali pivo nikako nije napustio! Spavanje u kupeu je bilo blago rečeno grozno. Iz nekog razloga jedan matorac je odlučio da otvori prozor na vozu koji ide više stotina kilometara na čas a onda iz nekog razloga bakuta je odlučila da spusti onu ‘zavesu’ kako bi to moglo da lupa celu noć. Ne znam za njih (u prevodu zabole me za njih) ali se ja uopšte nisam naspavao. Nadam se da sam vas zainteresovao ovim uvodom pa se čujemo uskoro za nastavak.